5.10. Čovek i ugljenik

Da li čovek ima uticaj na kruženje ugljenika?

Uticaj čoveka je veoma značajan i to ,nažalost, u negativnom smislu, povećava koncentraciju ugljen-dioksida u atmosferi.

Sagorevanjem fosilnih goriva, neobnovljivih izvora energije, u atmosferu se emituju ogromne količine ugljen-dioksida. Fosilna goriva sadrže energiju koja potiče iz drevne fotosinteze nastale sporom transformacijom organskog ugljenika deponovanim u sedimentnim stenama. U principu, ova transformacija traje milionima godina, a većina nafte i gasa koju smo do sada koristili ima starost između 70-100 miliona godina.

Drugi oblik uticaja čoveka na kruženje ugljenika je uklanjanje kopnenih biljaka, naročito uništavanjem šuma. To znači da se ograničava proces fotosinteze, a samim time se apsorbuje manje ugljen-dioksida i oslobađa se manje kiseonika. Otud i višak ugljen-dioksida u atmosferi, što doprinosi globalnom zagrevanju.

Da li je veća šteta ili korist od posečenih šuma?

Kako to da ne brinemo o ogromnim količinama ugljen-dioksida koje se oslobađaju sa svakim dahom više od sedam milijardi ljudi i nekoliko milijardi životinja koje nastanjuju ovaj svet?

Na prvi pogled izgleda da i disanje doprinosi povećanju CO₂ u atmosferi. Međutim, ugljen-dioksid koji izdišemo je deo prirodnog ciklusa kruženja ugljenika. Stoga, ne treba da brinemo oko CO₂ nastalog disanjem.

Velika je razlika kad ugljen-dioksid nastaje ljudskim aktivnostima poput izgaranja fosilnih goriva u domaćinstvima i industriji.

Nastali višak ugljen-dioksida u atmosferi ipak treba negde da ode!

Koji prirodni procesi mogu smanjiti količinu ugljen-dioksida nastalog usled aktivnosti ljudi?

Količina ugljen-dioksida nastalog delovanjem ljudi može se delimično regulisati putem fotosinteze i rastvaranjem u okeanima. Međutim, brzina ovih procesa ne može da prati porast koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi, što dovodi do bitne posledice:

Nivo ugljen-dioksida nastavlja da raste u atmosferi

Šta je značila industrijska revolucije?

Prirodni ekosistemi su nastali spontano, bez uticaja čoveka. A onda se pojavio čovek, a zajedno sa njim i industrijska revolucija.

Industrijska revolucija značila je prelazak na nove proizvodne procese. Ona je započela u Engleskoj u drugoj polovini 18. veka, da bi se kasnije proširila i na druge države Evrope, a zatim i po celom svetu. Bio je to proces u kome su jednostavni ručni alati zamenjivani složenijim mašinama. Najznačajnije tehničko otkriće, parna mašina (Džejms Vat (James Watt) 1776. godine) donosi veliki preokret u industriji, prelazi se sa manufakturnog rada na parne mašine, razvijaju se parne lokomotive, parobrodi, različite poljoprivredne mašine i dr.

Međutim, industrijalizacija istovremeno sa sobom donosi i negativne posledice. Mašine za pogon su koristile vodenu paru. Da bi se dobila para, trebalo je zagrejati vodu, a za to se koristio ugalj. Počeli su da se crpe resursi Zemlje. Oslobađao se ugljen-dioksid u vazduh u mnogo većim količinama nego što je to bilo pre industrijalizacije, te dolazi do zagađenja životne sredine. Pogledajte podatke merenja niže

Kada je započeo porast ugljen-dioksida na Zemlji?

*Pronalazak parne mašine doveo je do velikih promena u proizvodnji dobara.

Od industrijske revolucije naovamo čovek je uveliko povećavao emisiju ugljen-dioksida u atmosferu.

Zanimljivo je da je 1850. godine koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi bila 280 ppm, dok je izmerena koncetracija ugljen-dioksida u atmosferi januara 2024. godine iznosila 422,80 ppm (422,80 delova na milion). Ova koncentracija je izmerena na planini Mauna Loa (Hawaii), gde se nalazi opservatorija za posmatranje Zemljine atmosfere.

Naučnici procenjuju da bi atmosferske koncentracije ugljen-dioksida 2100. godine mogle dostići koncentracije između 450–600 ppm.

Istraživanja pokazuju da prirodni ekosistemi (more, okeani, tlo) mogu čuvati 20 do 100 puta više ugljen-dioksida od biljaka.

 Industarlizacija, šta ona znači za ekosistem?

više fabrika→

 → više CO₂ u atmosferi

 → više i drugih zagađivača:                         NO_x, SO₂, lebdeće čestice

   → više zagađenja ekosistema

Kako se promene koncentracija ugljen dioksida od 1750. godine do danas mogu grafički prikazati?

Na gornjem grafiku prikazani su podaci dobijeni iz proučavanja mehurića vazduha zarobljenih u ledu Antarktika pre 1958. godine. Nakon 1958. godine su podaci merenja koncentracija CO₂ (Mauna Loa opservatorija) 

Različita merenja, a jedan grafik? Kako je to moguće?

Urađena su poređenja merenja koncentracije ugljen-dioksida iz ledene kore sa Antartika (Law Dome) sa merenjima prosečnih godišnjih koncentracija u atmosferi na južnom polu. Poređenja su pokazala dobro slaganje. Što je još značajnije pokazano je da ledeno jezgro sadrži verni zapis sastava atmosfere. To nam omogućava da proširimo naša znanja o Zemlji u njenoj dalekoj prošlosti.

*Law Dome je velika ledena kupola koja se uzdiže na 1.395 metara na Antarktiku

Ledena jezgra su cilindrični uzorci leda izvučeni iz ledene ploče ili glečera. 

Istraživači buše led specijalnim šupljim bušilicama i tako dobijaju cilindar od jezgra kao uzorak.

Kada padne sneg, u njemu se zadržavaju mehurići ispunjeni vazduhom. U veoma hladnim oblastima poput Antartika sneg se stalno taloži i to traje godinama, vekovima, pa čak i milenijumima. U ledu ostaju zarobljeni mehurići atmosfere. Pored njih su u ledu zarobljene i čestice prašine, pepela, polena, elementi u tragovima. Tako nam svaki sloj leda priča priču kakva je bila zemlja kada je pao određeni sloj snega. Ledena jezgra nam ne govore samo o koncentraciji ugljen-dioksida i drugih gasova u atmosferi na Zemlji, već nam daju i informacije o temperaturi, padavinama, vulkanskim aktivnostima, upoznavanje klime u prošlosti.

Kako znamo koliko su stari mehurići iz kojih je određena koncentracija ugljenika?

Svake sezone sneg ima nešto drugačija svojstva u odnosu na prethodnu. Ove godišnje razlike stvaraju različite slojeve u ledu, što nam pomaže da se odredimo starost leda, baš kao prstenovi unutar drveta.

Bušenjem leda su naučnici uspeli da dospu do najstarijih jezgra leda na Antarktiku. Dobili su zapis o Zemlji star 800.000 godina. Pogledajmo kako izgledaju promene koncentracije ugljen-dioksida.

Koncentracija CO₂ u atmosferi se hiljadama godina povećavala i smanjivala. Međutim, od početka industrijske ere ona se samo povećava (pogledajte sliku niže).

Da li postoji neka korelacija između koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi i njegove emisije zbog čovekovih delatnosti?

Da, postoji bliska korelacija. Pogledajte grafik. Na njemu se lako uočavaju promene nastale od industrijske revolucije 1750. godine. Povećanje emisija ugljen-dioksida u atmosferi usled delatnosti ljudi dovodi do istovremenog rasta količina ugljen-dioksida u atmosferi.

Da li to utiče na nas?

Svakim udisajem unosimo mnogo više ugljen-dioksida nego što to činili naši preci pre industrijske revolucije, iako su koncentracije CO₂ u atmosferi još daleko ispod onik koje bi mogle biti štetne za naše zdravje (cca 1%, odnosno 10.000 ppm).

Ali porast koncentracije CO₂ ne utiče samo na to kakav vazduh udišemo, već je i ključni faktor globalnog zagrevanja, koje dovodi do promene klime.

Uporedite rezultate merenja koncentracija iz maja 2023, 2020, 2010, 2000 i 1958. godine sa koncentracijom pre industrijske revolucije 1700. godine.

Da li ste primetili samo koliko je povećanje od 1958. godine do 2021. godine?

Povećanje je čak 31%, i to za samo 62 godine!

 1958. godina  CO₂  315.34 ppm.

 2023. godina  CO₂  416.43 ppm.

Porast CO₂ tokom života: (65 godina) 101.09 ppm.

Od 1893. godine do 1958. godine (period 65 godina) povećanje CO₂ je bilo samo 20.64 ppm.

Ako posetite ovaj sajt, možete saznati kolika je bila srednja koncentracija koncentracija ugljen-dioksida kada ste bili rođeni, a kolika je danas, kako biste videli koliki je porast. Pogledajte primer za ljude rodjene 1958. godine

Da li su aktivnosti čoveka imale uticaja na atmosferu i pre industrijske revolucije?

Kako znamo?

Analizirajući uzorke leda sa Antarktičkog ostrva Džejms Ros naučnici su zapazili da je značajno povećanje nivoa crnog ugljenika počelo oko 1300. godine  i da se nastavilo do današnjeg dana. Zapisi u uzorcima leda pokazuju da su požari na Novom Zelandu bili retki pre naseljavanja Maora*, a zatim su bili veoma česti u 13 i 14. veku. Maori su spaljivali biomasu „čisteći zemlju”. Razmere spaljivanja su bile toliko velike da su uticale na atmosferu na većem delu južne hemisfere.

Rezultati istraživanja publikovani su u časopisu Nature u oktobru 2021. godine, pokazuju da su ljudi i pre industrijske revolucije putem sagorevanja biomase uticali na promenu sastava atmosfere, i to u razmerama većim nego što se to ranije mislilo.

*Maori su polinežanski narod, koji je na Novi Zeland došao između 1250. i 1300. godine. Pre njihovog dolaska je Novi Zeland bio gotovo u celosti pokriven šumama. Šuma nije bilo jedino u visokim planinskim oblastima i oblastima koje su pogođene vulkanskim aktivnostima.

Šta je crni ugljenik?

Termin „crni ugljenik” koristi se za komponentu sitnih čestica (PM ≤ 2.5 µm) koja apsorbuje sunčevu svetlost. Crni ugljenik je značajan zagađivač, koji nastaje pri nepotpunom sagorevanju fosilnih goriva, biogoriva i biomase..

Crni ugljenik značajno utiče na klimatske promene ima od 460 do 1.500 puta snažnije efekte na zagrevanje od ugljen-dioksida. On se u atmosferi zadržava svega nekoliko dana do nekoliko nedelja, za razliku od ugljen-dioksida, koji može ostati u atmosferi i do 1.000 godina.

A šta je budućnost koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi?

Sve zavisi od nas i od puta kojim budemo krenuli. Hoćemo li:

• ostaviti da potrošnja fosilnih goriva raste istim tempom?
• potrošnju fosilnih goriva manje povećavati?
• smanjiti potrošnju fosilnih goriva?
• pronaći druge izvore energije koji ne emituju ugljen-dioksid u atmosferu?

Da li postoji način da saznamo koliki uticaj bi imala povećana ili smanjena emisija ugljen-dioksida na našu klimu i atmosferu?

Postoji, tu su klimatski modeli koji omogućavaju bolje razumevanje kako se klima menjala u prošlosti, kako se menja danas, kao i kakvi će biti budući klimatski trendovi.

Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) razvio je četiri scenarija mogućih emisija gasova staklene bašte, koji su nazvani Reprezentativni put koncentracije (RCP).

Na slici niže prikazani su nivoi gasova staklene bašte za četiri RCP scenarija za 21. vek. Ovi trendovi emisije se dosta razlikuju među sobom. Veći RCP broj označava veću emisiju ugljen-dioksida u atmosferu, dodatno zagrevanje planete i zakiseljavanje okeana.

• RCP8.5: Predstavlja najveći rast upotrebe fosilna goriva. To dovodi do nastavka porasta koncentracija gasova sa efektom staklene bašte. Ovo je najgori scenario.
• RCP6: Stabilizacioni scenario („srednja emisija“). Odlikuje se stalnim manjim porastom emisije, koja dostiže maksimum oko 2080. godine, a zatim opada.
• RCP4.5: Sporo opadanje emisije. Koncentracije ugljen-dioksida su malo iznad koncetracija u RCP6 i emisije dostižu maksimum oko 2040. godine, a zatim opadaju.
• RCP2.6: Predstavlja najmanju upotrebu fosilnih goriva. To bi bio najbolji slučaj. Prema ovom scenariju globalne emisije ugljen-dioksida dostigle bi maksimum do 2020. godine, a zatim bi polako počele da opadaju.

*CO₂ ekvivalent je jedinstvena mera koja se koristi da bi se emisije svih gasova staklene bašte mogle upoređivati i sabirati.

Šta biste vi odabrali?

Da li biste uskladili vaše ponašanje sa vašim izborom?

Zašto se opservatorija za praćenje Zemljine atmosfere nalazi na planini Mauna Loa?

Mauna Loa, atmosferska opservatorija, nalazi se na nadmorskoj visini od 3400 m na istoimenoj planini na Velikom ostrvu na Havajima (SAD). Tamo je smeštena zbog toga što je daleko od kontinenata, te su uticaji vegetacije i čovekove aktivnost na atmosferski sastav minimalne.

Kontinuirano sakupljanje podataka planini Mauna Loa počinje od 1958. godine. To je najstarija svetska stanica koja u kontinuitetu prati količinu CO₂ u atmosferi.

Kada bi se ova merenja ugljen-dioksida radila u gradovima, rezultati bi bili nerealni pošto bi u njima bili i trenutni doprinosi industrije, saobraćaja i dugih ljudskih aktivnosti poput paljenja korova, itd. Rezultati bi tokom dana, kad je intenzitet cestovnog prometa velik, bili veći nego noću, kad je intenzitet saobraćaja puno manji.

Za dobre rezultate promena CO₂ u atmosferi treba nam stabilan atmosferski sloj i gotovo izolovane merne stanice s najmanjim mogućim dnevnim uticajem čoveka kako bismo iz rezultata sagledali globalni uticaj savremenog načina života na klimu.

Gde se mogu naći podaci za koncentraciju CO₂ za neki period?

Ništa lakše! Treba da odete na sajt:

 https://www.co2.earth/

Tamo ćete naći mnogo različitih podataka. Pogledajte!

Koji su to procesi zbog kojih se koncentracija ugljen-dioksida smanjuje?

Procesi smanjivanja ugljen-dioksida uključuju:

• rastvaranje ugljen-dioksida u okeanima,
• korišćenje ugljen-dioksida za fotosintezu od strane biljaka,
• formiranje fosilnih goriva nakon uginuća biljaka (tada njihov ugljenik ostaje zarobljen ispod tla),
• formiranje sedimentnih stena.

Zašto upotreba biomase ne doprinosi povećanju koncentracije CO₂?

Sagorevanjem biomase se ne unose novi molekuli ugljen-dioksida u atmosferu. To su molekuli CO₂ koje je biljka sačuvala u procesu fotosinteze!

Spaljivanjem biomase formira se zatvoren ciklus jer biljke ponovo apsorbuju oslobođeni CO₂.

Zašto spaljivanje fosilnih goriva povećava koncentraciju CO₂?

Tu je priča potpuno drugačija. Sagorevanjem fosilnih goriva oslobađa se CO₂ koji je vekovima bio zarobljen u tlu. Na ovaj način dodajemo nove količine CO₂ u atmosferu!

Gde je nestao sav taj “dodatni” ugljen-dioksid?

Smatra se da je polovina dodatnog CO₂ (oko 55%) nastala od industrijske revolucije naovamo, rastvorena u okeanima ili su ga iskoristile biljke na kopnu za fotosintezu.

A šta je s drugom polovinom?

Druga polovina je ostala u atmosferi.

Da li ovi procesi mogu eliminisati sav „dodatni“ ugljen-dioksid?

Nažalost, ne mogu, otud i njegov porast u atmosferi.

Zbog čega postoje sezonske promene koncentracije CO₂ u atmosferi?

Šta zapažate?

Povećanje i smanjenje CO₂, slično je talasu. Sigurno zapažate da je koncentracija CO₂ najveća u maju (proleće), a najniža u oktobru (jesen).

Ove periodične oscilacije predstavljaju sezonske promene. I takve, veće ili manje periodičke promene, karakteristične su za svaku godinu merenja unazad.

Zašto?

Koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi raste i pada tokom svake godine. Veći deo ovih promena se dešava zbog uloge biljaka u kruženju ugljenika. One koriste CO₂ iz atmosfere u procesu fotosinteze. Biljke takođe dišu, a tada otpuštaju CO₂. Ovo disanje se odvija i danju i noću, dok se proces fotosinteze odvija samo danju, kada ima sunčeve svetlosti, što smanjuje udeo ugljenika u atmosferi.

Vegetacija se svakog proleća budi, biljke počinju da rastu, potrebno im je više CO₂. Procesima fotosinteze preuzima se deo CO₂ iz atmosfere. To čini da se njegove koncentracije u atmosferi smanjuju. Tokom vegetacije biljke iz atmosfere putem fotosinteze uzimaju više ugljen-dioksida nego što ga ispuštaju procesom disanja.

U jesen nestaje zelenilo i prestaje proces fotosinteze. U hladnijim danima dominira proces disanja, kojim koncentracija CO₂ ponovno raste i raste sve do narednog proleća i nove pojave vegetacije.

Ciklus promena koncentracije CO₂ naročito je uočljiv na severnoj hemisferi.

Ako biljke odstranjuju CO₂, zbog čega se njegova koncentracija u atmosferi povećava?

Ove sezonske promene su rezultat godišnjih ciklusa fotosinteze i disanja. Ovaj ciklus se često naziva i prirodno kruženje ugljenika. Na ovo prirodno kruženje CO₂ utiče čovek, time što u atmosferu dodaje nove količine CO₂ sagorevanjem fosilnih goriva, korišćenjem motornih vozila ili proizvodnjom materijalnih dobara. Ovaj doprinos CO₂ atmosferi je brži nego što to biljke prirodnim procesom mogu da ga odstrane.

Zašto su promene u koncentracijama CO₂ veće na severnoj, nego na južnoj hemisferi?

Na severnoj hemisferi postoji mnogo više tla nego na južnoj, gde dominiraju okeani. Samim tim je na severnoj hemisferi mnogo više biljaka, poput ogromnog šumskog prostranstva u Sibiru.

Fotosinteza se javlja i u okeanima, iako odatle veoma malo CO₂ prelazi u atmosferu. Zbog toga za sezonske cikluse značaj ima fotosinteza biljaka na tlu.

Severna i južna hemisfera imaju različita godišnja doba. Pogledajte prikaz promena koncentracija na severnoj i južnoj hemisferi kad je na severnoj hemisferi proleće. Na severnoj hemisferi koncentracija CO₂ je dostigla vrhunac, dok je na južnoj u isto vreme jesen, što znači da je koncentracija puno niža.

Kada koncentracija CO₂ u atmosferi na severnoj hemisferi raste, ona na južnoj hemisferi opada.

Kada bi severna i južna hemisfera imale istu količinu biljaka, tada bi se moglo očekivati da se efekti sezonskih ciklusa na globalnom nivou poništavaju.

Na grafiku možemo uočiti:

• trend porasta koncentracije CO₂ u atmosferi,
• razliku koncentracije CO₂ između severne i južne hemisfere

Da li okeani apsorbuju antropogeni ugljenik?

Okeani mogu apsorbovati velike količine ugljen-dioksida, čime se smanjuje zagrevanje Zemlje, što je korisno za klimatski sistem Zemlje. Sa druge strane, time se menja hemijski sastav okeana i okeani postaju kiseliji. To je loše jer utiče na morske ekosisteme.

Ovde ćemo navesti samo jedan primer, uticaj na koralne grebene.

Povećanjem kiselosti okeana povećava se i njegova temperatura. Viša temperatura dovodi do izbeljivanja i nestajanja koralnih grebena. A nestajanjem koralnih grebena, koji su staništa brojnih životinjskih vrsta, ugrožava se opstanak tih vrsta.

Koralni grebeni imaju velik značaj i za čoveka. Oni štite obale od erozije i poplava.

Veliki koralni greben u Australiji vidljiv je i iz Svemira. Nalazi se na UNESCO-vom popisu svetske baštine.

Da li se ugljenik može uskladištiti pod zemljom?

Odgovor je jednostavan: moguće je upumpati i uskladištiti ugljenik (CO₂) pod zemljom. O tome nam govori sama priroda koja je „uskladištila“ CO₂ u ležištima, koja postoje milionima godina. Širom sveta su otkrivena prirodna skladišta ugljenika pod zemljom.

Jednom ubačen ugljen-dioksid u podzemno skladište mogao bi se tamo zadržati hiljadama godina. Ali za ovo je potrebno da postoje pogodne geološke formacije, kao i načini da se ugljen-dioksid prikuplja iz atmosfere.

Ovo je jedno od rešenja kojim se može smanjiti uticaj čoveka na klimu, ali to je, nažalost, još uvek izuzetno skup postupak.

Prvi projekat skladištenja ugljen-dioksida započet je 1996. godine u Severnom moru. Više od milion tona ugljen-dioksida godišnje se upumpa u vodu na dubinu oko 1000 m. U Nemačkoj postoji projekt pod nazivom „CO₂ Sink“. Ugalj se spaljuje u elektrani, a oslobođen ugljen-dioksid se hladi i komprimuje u tečnost, koja se potom ubacuje u šupljine u zemljištu.

Da li postoji industrijsko postrojenje koje bi uklonilo višak ugljen-dioksida?

Osim mera za smanjenje emisije ugljen-dioksida neophodni su i postupci kako bi se već emitovana količina CO₂ uklonila iz atmosfere. Širom sveta se rade istraživanja za nalaženje tehnologije koja bi bila u stanju da ukloni višak ugljen-dioksida iz atmosfere. Neka tehnološka rešenja već postoje. Nažalost, sadašnja industrijska postrojenja imaju suviše visoke cene tehnoloških rešenja (upotreba je suviše skupa).

Tehnologija za izdvajanje i skladištenje ugljenika (CCS — Carbon Capture and Storage) može da uhvati do 90% ugljen-dioksida nastalog korišćenjem fosilnih goriva u industriji i proizvodnji električne energije. CCS tehnologija sprečava ugljen-dioksid da dospe u atmosferu. CCS tehnologija se zasniva na: hvatanju ugljen-dioksida, njegovom transportu i bezbednom skladištenju pod zemljom.

Mesta pod zemljom gde se skladišti ugljen-dioksid moraju zadovoljiti odgovarajuće kriterijume, poput odsustva pijaće vode u skladištu, moraju imati odgovarajući kapacitet i dr. Najpovoljnije opcije za skladištenje su mesta sa kojih su iscrpljeni gas i nafta.

Da li se ispituju i druge metode za sakupljanje ugljen-dioksida?

Svakako da postoji još niz metoda na kojima se radi u cilju rešavanja ovog „gorući“ problem.

Biljke koriste sunčevu energiju i vodu da konvertuju ugljen-dioksid iz atmosfere u hranu. Slično tome, naučnici razvijaju tehnologiju koja bi koristila obnovljive izvore energije (vetar, energija Sunca) da konvertuju ugljen-dioksid iz industrijskih postrojenja u proizvode na bazi ugljenika (plastika, gorivo). Tako su naučnici u Evropi uspeli da sintetišu prvo gorivo koristeći vodu, ugljen-dioksid i sunčevu svetlost.

Danas postoje postrojenja za uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere. Najveće postrojenje na svetu za apsorpciju ugljen-dioksida iz vazduha, Orka, nalazi se na Islandu i počelo je sa radom krajem  2021. godine. Ovo postrojenje koristi tehnologiju direktnog vatanja vazduha, DAC (Direct Air Capture). Orka ima kapacitet da godišnje usisa količinu ugljen-dioksida koju emituju oko 790 automobila (4 000 t). Količina je usisanog ugljen-dioksida nije velika kada se uporedi sa godišnjom emisijom koja je veća od 30 Gt.

Kada se filter napuni ugljen-dioksidom, sakupljač se zatvara. Da bi se oslobodio CO₂ iz filtera, povećava se temperatura. Oslobođeni CO₂ se može sakupiti i meša se sa vodom. Potom se taloži duboko u zemlju, gde se polako pretvara u stenu.

Za rad sistema za sakupljanje CO₂ potrebna je energija koja se dobija iz geotermalne elektrane (obnovljiv izvor). Mana ovog sistema je visoka cena tehnologije koja se koristi.

Da li istraživanja o smanjenju emisije ugljen-dioksida mogu pomoći u rešavnju problema?

Svakako da mogu pomoći da se problem viška ugljen-dioksida reši. Pored neprekidnih napora za smanjenje emisije i pronalaženja načina za njegovo uklanjanje iz atmosfere, naučnici pokušavaju da nađu način da ga iskoriste. Primer za to mogu poslužiti rezultati istraživanja u laboratoriji o pretvaranju ugljen-dioksida u gorivo za mlaznjake. Ovi rezultati su objavljeni u decembru 2020. godine u časopisu Nature communication. Umesto da se troši nafta, gorivo bi se proizvodilo od povećane emisije ugljen-dioksida u vazduhu, te bi emisija pri letu aviona postala „ekološki-neutralna“.

A stvarni svet?

Prema ideji naučnika ugljen-dioksid bi se sakupljao direktno iz fabričkih dimnjaka ili iz vazduha i pretvarao u tečno gorivo. Da bi se to i ostvarilo, potrebno je uraditi mnoštvo dodatnih istraživanja. Posebno zbog toga što još veuk nije potpuno rešen problem hvatanja ugljen-dioksida.

U neprekidnom kretanju ugljenika između atmosfere, zemljišta i okeana uključen je niz različitih procesa poput fotosinteze, disanja, rastvaranja CO₂ u vodi. Neke od ovih procesa mogu „videti“ sateliti.

Svaki dan izdišemo ugljen-dioksid. Šta to znači za povećanje njegove koncentracije u atmosferi?

Svaki dan dišemo i pri tome izdahnemo oko 500 l ugljen-dioksida. Pa to i nije tako mnogo. Kada se uzme u obzir da na svetu ima preko 7 milijardi ljudi, ta količina izdahnutog ugljen-dioksida i nije baš tako zanemarljiva. Prema nekim procenama ona iznosi oko 8% od ugljen-dioksida koji godišnje proizvedemo spaljivanjem fosilnih goriva.

Da li to znači da disanjem povećavamo koncentraciju ugljen-dioksida u atmosferi?

Na prvi pogled izgleda da dajemo doprinos povećanju količine ugljen-dioksida u atmosferi. Međutim, ugljen-dioksid koji izdišemo deo je prirodnog kruženja ugljenika, te kao takav ne doprinosi njegovom dodatnom povećanju  u atmosferi.

Šta bi nam donelo rešenje problema hvatanja i skladištenja ugljen-dioksida?

Hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida, kao i njegova prerada u gorivo ili u neki drugi koristan proizvod, omogućilo bi korišćenje energije fosilnih goriva bez dodavanja ugljen-dioksida u atmosferu.

Da li je to rešenje?

Mislimo li pri tome i o ograničenim resursima Zemlje?