5.7. Čovek i životna sredina

Nažalost, narušava je. Umesto da ostavi planetu Zemlju kakva je bila, ili čak bolju, čovek svojim delovanjem dovodi do negativnih promena životne sredine.

Pogledajte sliku iz naše okoline. To nije delo prirode, već čoveka!

Da li želite da živite u ovakvoj sredini?

Promenama fizičkih uslova i izgleda životne sredine:

• Procesom urbanizacije (gradi naselja);
• Krčenjem šuma;
• Isušivanjem jezera i promenama tokova reka;
• Gradnjom luka, negativni uticaj na morske struje;
• Industrijalizacijom;
• Izgradnjom saobraćajnica;
• Zagađenjem životne sredine;
• Stvaranjem novih obradivih površina;

Uništavanjem životnih staništa, nestaju biljne i životinjske vrste

Svojim delovanjem čovek utiče na celu biosferu, a najznačajnije posledice su:

       klimatske promene;                                             širenje ozonskih rupa;

       globalno zagrevanje;                                           nestašica pijaće vode;

       zagađenja;                                                           širenje pustinje;

       promena sastava atmosfere;                               nestanak šuma.

Može i te kako!

Samo je potrebno mnogo znanja i volje da bi se nešto promenilo. Evo jednog primera:

Krenimo redom. Sedamdesetih godina prošlog veka naučnici su shvatili da je ozonski omotač ugrožen zbog povećane emisije gasova u atmosferi, koji sadrže hlor i brom. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je osamdesetih godina bilo otkriveno da postoji „rupa“ u ozonskom omotaču iznad Antarktika. Naučnici su tokom godina pratili veličinu ozonske rupe.

Godine 1985. stiglo je upozorenje: Ozonska rupa se povećava!

Da li ozonska rupa zaista rupa?

Zašto nam je ova „ozonska rupa“ toliko bitna?

Ozonska rupa je u stvari stanjen ozonski sloj. Nije to nikakva rupa! Usled međudelovanja teških spojeva npr. CFC (hlorofluorougljenici) sa molekulama ozona O₃ smanjene su koncentracije molekula ozona u stratosferi. Nije bilo dovoljno molekula ozona koji bi upijali opasne ultraljubičaste zrake (UVB i UVC) i sprečavali ih da dospeju u niži sloj atmosfere, troposferu. U troposferi se odvija naš život.

Šta je urađeno da bi se ozonska rupa smanjila?

U Montrealu (grad u Kanadi) je 1987. godine donet Montrealski protokol o postepenom ukidanju proizvodnje i potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Do danas je ovaj sporazum potpisalo 150 zemalja. Zahvaljujući njemu mnoge supstance koje oštećuju ozonski omotač su potpuno eliminisane iz upotrebe.

Da li je to doprinelo smanjenju ozonske rupe?

Rezultat je postao merljiv! Ozonska rupa je počela da se smanjuje! Ozonski sloj u stratosferi je počeo da zadebljava.

Nije baš tako jednostavno popraviti ozonsku rupu, Potrebno neko vreme da bi se videlo blago poboljšanje. Tek 2016. godine su naučnici dobili prvi dokaz da je ozonska rupa zaista počela da se smanjuje. Važno je istaknuti da je 2019. godine bila zabeležena najmanja ozonska rupa u poslednjih trideset godina.

Prema predviđanjima naučnika treba nam još oko tridesetak godina kako bi došlo do potpunog oporavka ozonskog omotača (ozonske rupe) iznad Antarktika.

Dobre vesti!

Godine 2019. se ozonska rupa iznad Antarktika smanjila!

Poređenje

Ako želite da saznate kako ovih dana izgleda ozonska rupa, posetite sajt

https://ozonewatch.gsfc.nasa.gov/

Ova priča nas uči o preuzimanju odgovornosti za negativne posledice sopstvenog delovanja.

Uočili smo da je ozonski omotač oštećen.

Bilo je potrebno popraviti štetu.

Bilo je potrebno znanje!

Bila je potrebna volja!

Bilo je potreban dogovor država, koje moraju pomoći u sprečavanju daljeg uništenja.

Borba i delovanje u cilju popravka ozonske rupe je simbol sposobnosti čoveka, i to ne samo jednog čoveka, već čitavog čovečanstva, da može uticati na svoju okolinu!

To je zagađenje vazduha. Ono predstavlja najveću opasnost po naše zdravlje.

Koliko dugo možemo živeti bez vazduha? Jednom kad ga uništimo, nećemo više kukati, nosićemo maske i bićemo bolesni i živećemo kraće. Već imamo puno primera jako zagađenog vazduha u svetu. Na mestima gde je tako, život je nemoguć.

Postoji još pretnji za životnu sredinu. Jedan od većih problema jeste zagađenje pitke (pijaće) vode. Postoji puno primera u svetu gde se u domaćinstvima više ne koristi voda za piće iz vodovodnih cevi, nego se mora kupovati u bocama. Koliko dugo možemo živeti bez pitke vode?

Velika pretnja životnoj sredini je takođe plastika. Oko 9 miliona tona plastike svake godine dospe u okeane. Postoje čitava ostrva plastike, koja plutaju okeanima. Plastika se razlaže i ulazi u prehrambeni ciklus. Zajedno s ribama jedemo i mikroplastiku! Zbog toga smo počeli da uvodimo krpene i papirnate kesice, koje zamenjuju plastične.

Da li je to dovoljno?

Moramo prestati da zagađujemo, međutim, to nije dovoljno. Treba sanirati načinjenu štetu. A šta ćemo s ostrvima plastike u okeanima?

Ovde smo spomenuli samo najveće probleme koji prete našoj okolini, ali ima ih još*. Naravno, nastalu štetu treba popraviti. Treba raditi na svesti pojedinca i društva da ne uzrokujemo dalju štetu. To možemo samo zajedno, i to samo ako dobro poznajemo uzroke i posledice.

*Detaljnije o zagađenjima naše okoline u sledećoj knjizi.

Čovek menja životnu sredinu pre svega da bi zadovoljio rastuće potrebe za hranom, vodom, energijom i sirovinama.

Priroda nam je podarila mogućnost da živimo u lepoj okolini,

a šta mi radimo?

Da postoje, a to su poremećaji izazvani prirodnim procesima i pojavama — elementarne nepogode poput poplava, požara, zemljotresa, cunamija na okeanima, razornih vetrova poput tornada, tajfuna, pijavica, itd.

Primer: požari u Australiji.

Razorni požar u Australiji je uzrokovan munjom oktobra 2019. godine. Visoke temperature, koje su prelazile 50ºC, i jaki vetrovi stvorili su savršene uslove da se požar brzo širi okolinom. Tek nakon deset nedelja je stavljen pod kontrolu.

Za sobom je ostavio pustoš. Izgubljeno je najmanje 34 ljudska života. Procenjeno je da je u požaru izgorelo više od 18 miliona hektara* šume, spaljeno je preko 6000 zgrada. Prema proceni je čak jedna milijarda životinja stradala ili nestala. Naučnici smatraju da će vrstama koje su preživele požar trebati vekovi da povrate svoju brojnost.

Emisija ugljen-dioksida tokom požara je doprinela porastu nivoa CO₂ na globalnom nivou. Podaci opservatorije Mauna Loa:

     Septembar 2019:            408,54 ppm

      Januar 2020:                   413,40 ppm

      April 2020:                       416.18. ppm

      Septembar 2020:             411.29 ppm

*Površina od jednog hektara () se može uporediti sa veličinom 1,4 fudbalskih terena.

Površina fudbalskog terena je:  .

Odnos površina je:  .

Zemljotres je iznenadno i snažno podrhtavanje zemljine kore izazvano prirodnim ili veštačkim uzrocima. Nastaje kao posledica oslobođene unutrašnje energije Zemlje.

Kako se boriti protiv prirodnih pojava?

Cunami (lučki talas) je veliki talas uzrokovan izmeštanjem velike zapremine vode u okeanu. To su ogromni talasi koji nastaju u dubinama okeana, a čiji su uzroci zemljotresi, vulkanske erupcije, klizišta, pada meteorita ali i ljudska aktivnost (na primer atomske eksplozije).

Tornado je brza rotirajuća oluja u obliku levka koji je u kontaktu sa površinom Zemlje. Tornada ostavljaju pustoš za sobom.

Pijavica (ili tromba) je vrsta slabih tornada. Ona može da nastane iznad vodene površine i nad kopnom.

Postoje mesta na Zemlji gde do sada nije pronađen život. To je jezera Dalol u Etiopiji i pustinja Atakama u Čileu.

U pustinji Atacama vladaju ekstremni uslovi.

Koliko je poznati, u nekim njenim krajevima nije pala kiša poslednjih 400 godina.

Pustinja Atakama je mesto gde ne žive ni ljudi ni životinje. Međutim, zahvaljujući istraživačima koji su boravili u ekstremnim uslovima, tamo su pronađene bakterije. U većem delu pustinje temperature se kreću iznad 50°C, padavine se mere od 1.7 do 12 mm godišnje. S obzirom na geografsku poziciju to je suptropski pojas tišine, područje visokog pritiska.

Naravno da na Zemlji postoje i ekstremni uslovi kao što su smrznute tundre i suve pustinje.

Ipak se i u tim ekstremnim uslovima na Zemlji adaptirao život. Najnovija istraživanja naučnika pokazuju da na svetu postoji mesto sa tako ekstremnim uslovima da čak ni mikroorganizmi ne mogu tu preživeti. To je

jezero Dalol u Etiopiji.

Ono je neverovatno toplo (60–70^oC) i kiselo. Za potvrdu da u ovim jezerima nema života naučnici su koristili različite fizičke, hemijske i biološke metode.

Mada je mesto negostoljubivo za život, ono proizvodi prelepe palete boja

Čovek i biljke su neraskidivo povezani. Pitate se kako?

Pa jednostavno, svakodnevno udišete vazduh. U vazduhu mora biti određena koncentracija kiseonika (21%) da bi se svi životni procesi odvijali normalno. Izdišući vazduh mi dodajemo atmosferi ugljen-dioksid (CO₂). Zamislite prostoriju u kojoj boravi puno ljudi, a koja se ne prozračuje barem sat vremena. Kažemo da u prostoriji „nema vazduha“, a u stvari mislimo da nema dovoljno kiseonika, a ima previše ugljen-dioksida. Trebaju nam biljke da iz ugljen–dioksida putem fotosinteze oslobode kiseonik, nama toliko neophodan za život.

Svakog dana jedemo.

Odakle nam hrana? Iz prodavnice?

Najverovatnije je to deo puta kojim hrana dospe do vašeg tanjira. Oko 60% hrane koju jedete su ugljeni hidrati, i to baš oni koje su proizvele biljke.

Možete li da zamislite Zemlju bez biljaka?

Razmislite šta bi to značilo za život?

Nestanak života!

Svako čovekovo delovanje ima negativan efekat na okolinu.

Šta su naše odgovornosti?